Lična karta, prebivalište i boravište: obaveze, rokovi i prekršajne kazne

Nenošenje lične karte, neposedovanje lične karte i odbijanje da se ona pokaže ovlašćenom službenom licu različiti su prekršaji. Odvojeno se proveravaju obaveze prijave prebivališta, boravišta i dužeg boravka u inostranstvu. Za odgovornost nije dovoljno opšte obrazloženje da „dokumenti nisu uredni”: potrebno je utvrditi koju je obavezu određeno lice imalo, kada je ona dospela i koja kaznena odredba obuhvata konkretan propust.

Ovaj vodič prvenstveno se odnosi na državljane Srbije. Za strance važe i posebna pravila o ispravama, prijavi adrese i boravku, pa se navedeni rokovi ne mogu bez dodatne provere preneti na svaki status stranca.

Ko mora da ima ličnu kartu?

Zakon o ličnoj karti razlikuje pravo na izdavanje od dužnosti posedovanja. Državljanin stariji od 16 godina koji ima prebivalište na teritoriji Srbije dužan je da ima ličnu kartu. Pravo na ličnu kartu postoji i za državljane starije od deset godina, pod zakonskim uslovima.

Zahtev za prvu ličnu kartu podnosi se najkasnije u roku od 15 dana po navršenoj šesnaestoj godini, odnosno od ispunjenja uslova iz člana 3. Taj rok ne treba mešati sa rokovima za zamenu postojeće isprave.

Kod osobe bez prijavljenog prebivališta proveravaju se pravila o utvrđivanju prebivališta ili boravišta i mogućnost izdavanja dokumenta po tom osnovu. Izostanak standardnog dokaza o adresi ne opravdava zaključak da takvo lice nema nikakav pravni put do lične karte.

Zaboravljena lična karta: koliko iznosi kazna?

Osoba koja je dužna da ima ličnu kartu dužna je i da je nosi. Za nenošenje član 30 propisuje novčanu kaznu do 5.000 dinara. To nije isto što i zakonom propisana fiksna kazna od tačno 5.000 dinara.

Primer: osoba poseduje važeću ličnu kartu, ali ju je ostavila kod kuće. Takva situacija ne može se bez daljeg izjednačiti sa neposedovanjem dokumenta ili svesnim odbijanjem da se pokaže dokument koji osoba ima kod sebe.

Treba utvrditi šta je policijskom službeniku saopšteno, šta je traženo i šta je zabeleženo. Mogućnost da se identitet utvrdi na drugi zakonit način ne znači automatski da je dužnost nošenja prestala. Istovremeno, sama činjenica da karta nije bila uz osobu ne dokazuje teži oblik ponašanja.

Neposedovanje i odbijanje pokazivanja imaju drugačije posledice

Za neposedovanje lične karte suprotno zakonskoj dužnosti član 29 predviđa novčanu kaznu do 50.000 dinara ili zatvor do 30 dana. Isti zakonski okvir predviđen je za odbijanje pokazivanja lične karte službenom licu ovlašćenom za legitimisanje.

To su gornje granice i alternativno propisane sankcije, a ne automatski ishod svake intervencije. Za odgovornost se moraju utvrditi konkretna radnja, krivica i ostali zakonski uslovi. Kod maloletnika se primenjuje poseban režim.

Nije svako lice koje traži dokument ovlašćeno za policijsko legitimisanje. Zahtev poslodavca, trgovca ili drugog privatnog subjekta može imati drugačiji pravni osnov i ograničenja. Zato se prekršaj odbijanja pokazivanja ovlašćenom službenom licu ne prenosi automatski na svaki zahtev bilo kog lica za kopiju dokumenta.

Da li pasoš ili fotografija lične karte zamenjuju obavezu nošenja?

Druga isprava može biti relevantna za zakonito utvrđivanje identiteta, ali to nije isto što i ukidanje posebne dužnosti nošenja lične karte. Fotografija u telefonu ili očitana kopija podataka nisu sama originalna javna isprava.

Ako je dokument predat radi određenog postupka ili je prijavljen njegov nestanak, treba sačuvati potvrdu i objasniti konkretne okolnosti. Njihov značaj za odgovornost procenjuje se prema činjenicama, a ne prema opštoj pretpostavci da svaka potvrda trajno zamenjuje kartu.

Prilikom legitimisanja korisno je jasno razlikovati: „nemam je kod sebe”, „nemam izdatu kartu”, „istekla je” i „podneo sam zahtev”. Te činjenice ne opisuju istu pravnu situaciju.

Istekla lična karta i rok od 15 dana

Lična karta prestaje da važi istekom roka na koji je izdata. Lice koje je dužno da ima ličnu kartu mora podneti zahtev za novu najkasnije u roku od 15 dana po isteku prethodne.

Rok za podnošenje zahteva ne produžava važenje stare isprave. Zbog toga rečenica „imam još petnaest dana” može biti tačna u odnosu na podnošenje zahteva, ali pogrešna kao tvrdnja da je istekla karta i dalje važeća.

Za nepodnošenje zahteva u propisanom roku član 29 predviđa kaznenu odgovornost. Važni su datum isteka i datum stvarnog podnošenja zahteva. Rezervisan termin, usmeno obraćanje šalteru i uredno podnet zahtev ne moraju biti ista stvar. Treba sačuvati potvrdu o zahtevu i dokumentovati prepreke ako su postojale.

Promena podataka, oštećenje i fotografija koja više ne odgovara

Član 19 uređuje slučajeve u kojima se karta ne sme koristiti: promenjeni određeni lični podaci, fotografija koja više ne odgovara izgledu, oštećenje ili drugi razlog zbog kojeg ne služi svrsi, kao i naknadno saznanje o netačnom podatku. Predviđena je i obaveza podnošenja zahteva za novu kartu u roku od 15 dana od nastanka odgovarajućeg razloga.

U prekršajnom predmetu treba precizno razlikovati korišćenje karte koja se ne sme koristiti od kašnjenja u administrativnom postupku. Kaznena norma ne sme se proširivati analogijom na svaki propust koji zakon posebno nije obuhvatio.

Promena adrese dodatno zahteva proveru da li karta sadrži čip i gde je podatak o adresi upisan. Prijava adrese i izdavanje nove fizičke isprave nisu nužno ista radnja. Potrebno je postupiti prema pravilima za konkretan dokument, umesto pretpostaviti da stari podatak na karti ili u čipu više nema značaja.

Izgubljena ili pronađena lična karta

Nestanak sopstvene ili pronalazak tuđe lične karte prijavljuje se nadležnom organu bez odlaganja. Ako se to dogodi u inostranstvu, zakon predviđa prijavu diplomatsko-konzularnom predstavništvu Srbije.

Za propuštanje prijave član 30 predviđa novčanu kaznu do 5.000 dinara. „Bez odlaganja” nije unapred dat višenedeljni rok: bitne su okolnosti saznanja i mogućnost postupanja.

Nadležni organ nestalu kartu proglašava nevažećom. Prema važećem zakonskom režimu podaci o nevažećim kartama objavljuju se na internet prezentaciji MUP-a. Starija uputstva o obaveznoj objavi u štampanom glasilu ne treba primenjivati bez provere sadašnjeg propisa.

Ako se karta kasnije pronađe, ne treba pretpostaviti da je ponovo važeća. Potrebno je prijaviti pronalazak i proveriti njen status. Davanje tuđe karte drugome ili korišćenje pronađene karte kao svoje otvara zasebno, ozbiljnije pitanje odgovornosti.

Prebivalište i boravište: u čemu je razlika?

Prebivalište je vezano za mesto u kojem se građanin nastanio sa namerom da stalno živi, odnosno za centar njegovih životnih aktivnosti i trajnih veza. Vlasništvo nad stanom i prebivalište zato nisu isto: osoba može posedovati stan u kojem ne živi, a živeti u zakupljenom stanu.

Boravište je mesto u kojem građanin privremeno boravi van svog prebivališta duže od 90 dana. Primer može biti privremeni boravak zbog rada ili školovanja, ali naziv razloga sam po sebi ne rešava da li je preseljen centar životnih aktivnosti.

Prilikom prijavljivanja građanin je dužan da daje istinite podatke. Prijava na adresi na kojoj nema odgovarajuće stvarne veze i pravnog osnova može dovesti do provere i drugih postupaka. Formalno popunjen obrazac ne zamenjuje zakonske uslove.

Kada se prijavljuje novo prebivalište?

Prebivalište se prijavljuje u roku od osam dana od nastanjenja na adresi na kojoj se prijavljuje. Prijava nove adrese prebivališta u Srbiji istovremeno znači odjavu prethodnog prebivališta na teritoriji Srbije.

Za maloletno lice prijavu podnosi roditelj, staratelj ili drugi zakonski zastupnik, prema zakonu. Za novorođeno dete zakon predviđa rok od tri meseca od rođenja, dok se kod kasnijeg nastanjenja primenjuje odgovarajući osmodnevni rok.

Kod dokazivanja mogućeg kašnjenja važno je kada je stvarno nastupilo nastanjenje. Datum ugovora o zakupu, predaje ključeva i stvarnog preseljenja ne moraju biti isti. Potrebno je utvrditi relevantne činjenice, a ne automatski izabrati datum koji se prvi pojavljuje u dokumentaciji.

Da li se boravište prijavljuje tek posle 90 dana?

Zakon definiše boravište kroz privremeni boravak duži od 90 dana, a rok prijave određuje kao osam dana od dolaska u mesto boravišta. Zato nije pouzdano opšte pravilo da svako prvo može čekati 90 dana pa zatim još osam.

Ako se od početka odlazi radi dužeg privremenog boravka, potrebno je blagovremeno proveriti i izvršiti prijavu. Kada se prvobitno kratkotrajni boravak naknadno produžava, ocena obaveze zahteva preciznu hronologiju i okolnosti promene, umesto automatskog računanja bez uvida u činjenice.

Prijava važi za navedeno vreme, najduže dve godine. Ako boravak i dalje traje, proverava se obaveza nove prijave. Kratak odlazak kod rođaka ili vikend putovanje nisu sami po sebi boravište u ovom zakonskom značenju.

Kolike su kazne za neprijavljivanje adrese i druge propuste?

Član 27 Zakona o prebivalištu i boravištu građana za navedene prekršaje fizičkih lica propisuje novčanu kaznu od 10.000 do 50.000 dinara. Obuhvaćeni su, između ostalog, neprijavljivanje prebivališta ili boravišta u zakonskom roku, neodjavljivanje pri iseljenju i određeni propusti posle pasivizacije ili u vezi sa boravkom u inostranstvu.

Raspon kazne ne znači da je svaki nepravilno evidentiran podatak automatski prekršaj po svakoj tački tog člana. Zahtev mora sadržati činjenice koje odgovaraju konkretnoj obavezi i kaznenoj odredbi.

Šta ako stanodavac ne omogućava prijavu?

Član 22 Zakona o prebivalištu i boravištu građana obavezuje građane koji primaju na stanovanje lica dužna da prijave adresu da omoguće prijavu i učine dostupnom neophodnu dokumentaciju. Član 27 predviđa odgovornost i za određeno nepostupanje po toj obavezi.

Zato odbijanje saradnje vlasnika nije pitanje koje zakon potpuno prepušta njegovoj volji. Ipak, stanar ne treba da pretpostavi da svaka usmena tvrdnja da je stanodavac odbio prijavu automatski uklanja njegovu odgovornost.

Korisno je sačuvati ugovor, dokaz o stvarnom stanovanju i obraćanju vlasniku odnosno nadležnom organu. Kada standardna prijava nije moguća, proveravaju se zakonske mogućnosti utvrđivanja prebivališta rešenjem. Ne treba davati neistinite podatke ili pribavljati fiktivnu adresu da bi se administrativni problem prividno rešio.

Šta znači pasivizacija adrese?

Pasivizacija je označavanje da građanin ne stanuje na prijavljenoj adresi, nakon zakonom uređenog postupanja nadležnog organa. Može biti povezana i sa utvrđenim neistinitim podacima prilikom prijave.

Građanin koji živi u Srbiji dužan je da, posle pasivizacije, prijavi prebivalište i adresu na kojoj stanuje u roku od osam dana od prijema rešenja. Na odgovarajuća rešenja zakon predviđa žalbu ministarstvu u roku od osam dana od prijema.

Pasivizacija i prekršajna osuda nisu ista odluka. U prekršajnom predmetu koji se zasniva na propuštanju posle pasivizacije važni su sadržina rešenja, uredno dostavljanje i početak roka. Činjenica da osobu policija jednom nije zatekla na adresi nije sama potpuna analiza njenog prebivališta i centra životnih aktivnosti.

Odlazak u inostranstvo: privremeni boravak ili iseljenje?

Građanin koji odlazi sa namerom da neprekidno boravi u inostranstvu duže od 90 dana prijavljuje privremeni boravak pre odlaska. Ako je prvobitno planirao kraći boravak pa ga produžio, zakon predviđa prijavu preko diplomatsko-konzularnog predstavništva. Povratak u zemlju prijavljuje se u roku od osam dana od povratka u mesto prebivališta.

Iseljenje je druga situacija: tada postoji obaveza odjave prebivališta. Potrebno je razlikovati privremeni rad ili školovanje od stvarnog trajnog preseljenja, prema činjenicama.

Posebno pitanje je sudbina lične karte pri odjavi radi iseljenja. Ustavni sud je rešenjem IУо-57/2021 od 29. maja 2025. pokrenuo postupak ocene zakonitosti člana 26a Pravilnika o ličnoj karti. To rešenje nije konačna odluka kojom je odredba ukinuta. Za konkretno postupanje treba proveriti eventualni kasniji ishod i važeći režim, bez mešanja prava na dokument sa obavezom prijave prebivališta.

Šta donose izmene pravilnika iz 2026. godine?

Pravilnik o postupku prijavljivanja i odjavljivanja prebivališta i boravišta izmenjen je i u „Službenom glasniku RS” 44/2026. Relevantne novine uključuju obrasce zahteva za uverenja i pasivizaciju, kao i pravila o potvrdi autentičnosti određenih dokumenata preko jedinstvenog koda i portala eUprave.

Za građanina je važno da koristi aktuelan obrazac i sačuva dokaz o stvarno podnetoj prijavi ili zahtevu. Elektronska dostupnost uverenja ne znači da je svaka promena adrese automatski prijavljena.

Ove podzakonske izmene ne treba predstavljati kao novi zakon koji je sam promenio sve rokove ili kazne. Za obavezu i prekršaj najpre se proverava zakon, a pravilnik razrađuje postupak i dokumentaciju.

Kada zastoj na šalteru postaje važan za odbranu?

Može biti važno da li je zahtev uredno podnet, da li su nedostajali podaci i ko je bio dužan da ih pribavi. Datum zakazivanja termina nije nužno datum podnošenja zahteva, a dugo čekanje na izdavanje dokumenta nije isto što i nepodnošenje zahteva od strane građanina.

U konkretnom slučaju treba sačuvati potvrde, pisane zahteve, naloge za dopunu i odgovore organa. Zakon i pravilnik uređuju i pribavljanje podataka iz službenih evidencija. Nije pravilno svaki administrativni problem unapred pripisati građaninu.

Zvanično mišljenje Poverenika za zaštitu ravnopravnosti u predmetu 384-25 razmatra upravo hronologiju postupanja i izdavanja isprave u posebnom antidiskriminacionom kontekstu. Ono nije prekršajna presuda, ali pokazuje zašto su konkretni datumi i pisani tragovi važniji od opštih tvrdnji da se osoba „nije javila” ili da je „sve čekala”.

Kako se braniti kada stigne poziv prekršajnog suda?

Najpre treba pribaviti zahtev i utvrditi da li se tereti nenošenje, odbijanje pokazivanja, nepodnošenje zahteva za novu kartu ili neki propust prijave adrese. Zatim se proveravaju svojstvo lica, dospelost obaveze, opis radnje, dokazi i krivica.

Korisni dokumenti mogu biti stara i nova karta, potvrda o podnetom zahtevu, prijava nestanka, prijava adrese, ugovor o zakupu, rešenje o pasivizaciji i dokaz o njegovom prijemu. Šta je od toga potrebno zavisi od konkretne optužbe.

Sud ocenjuje i okolnosti koje idu u korist okrivljenog. Naknadno sređivanje dokumentacije može biti relevantno, ali ne briše automatski svaki raniji prekršaj. Potrebno je posebno razmotriti da li odgovornost postoji i, ako postoji, kakav je značaj naknadnog postupanja za sankciju.

Dostavljanje, žalba i zastarelost

Redovni rok za žalbu na prekršajnu presudu iznosi osam dana, uz zakonska pravila o dostavljanju braniocu. Adresa je zato važna i za sam postupak. Ne treba pretpostaviti da presuda ne može proizvoditi posledice samo zato što je osoba nije lično videla.

Sa druge strane, pogrešno postupanje suda pri dostavi može povrediti pravo na odbranu. U Kzz Pr 14/2025 ukinuta je presuda nakon problema sa dostavom na pogrešnu adresu. Reč je o procesnoj odluci iz saobraćajnog predmeta; ona nije neposredna odluka o kazni za neprijavljivanje prebivališta.

Zastarelost se proverava prema ZOP, uz tačno vreme izvršenja i radnje koje su uticale na rok. Kod neizvršene obaveze datum policijske provere ne mora biti početak računanja. Ne treba propustiti žalbu čekajući da se završi analiza zastarelosti.

Maloletnici i troškovi postupka

Dete mlađe od 14 godina ne odgovara za prekršaj. Mlađem maloletniku, od 14 do nenavršenih 16 godina, mogu se izreći samo vaspitne mere; starijem, od 16 do nenavršenih 18 godina, i druge zakonom dopuštene sankcije pod posebnim uslovima. Zaštitne mere imaju dodatne zakonske uslove. Naknadno punoletstvo posebno se ocenjuje prema članu 83 ZOP i ne izjednačava se sa zastarelošću.

Obaveza posedovanja lične karte može se odnositi i na lice koje još nije punoletno. To ne ukida posebna pravila prekršajnog postupka prema maloletniku. Njemu se ne izdaje prekršajni nalog, a moguće sankcije zavise od zakonskih uslova i uzrasta.

Kod prijave prebivališta deteta zasebno se proverava ko podnosi prijavu i kakva su roditeljska ovlašćenja. Administrativno pravilo o potpisivanju prijave ne rešava samo po sebi svaki porodičnopravni spor o preseljenju deteta. Više o postupku je u tekstu Maloletnik u prekršajnom postupku.

Troškovi izdavanja isprave nisu isto što i prekršajna kazna. Pored njih mogu nastati sudski troškovi i troškovi odbrane. Za pouzdan obračun potrebni su vrsta postupka i preduzete radnje; plaćena administrativna taksa sama po sebi ne predstavlja plaćanje kazne niti naknade braniocu.

Česta pitanja

Da li mogu platiti polovinu kazne za nenošenje karte?

Ne treba polaziti od toga. Član 30 propisuje kaznu do 5.000 dinara, a prekršajni nalog i pogodnost plaćanja polovine vezani su za fiksnu kaznu. Treba proveriti pravni osnov i vrstu izdatog akta.

Da li uredna lična karta znači da je adresa pravilno prijavljena?

Ne nužno. Važenje isprave i tačnost podatka o stvarnom prebivalištu različita su pitanja. Proveravaju se i evidencija i stvarne okolnosti stanovanja.

Da li ugovor o zakupu automatski prijavljuje prebivalište?

Ne. Ugovor može biti dokaz pravnog osnova, ali je potrebno sprovesti odgovarajuću prijavu. Datum ugovora nije u svakoj situaciji datum nastanjenja.

Da li prijava boravišta ukida prebivalište?

Privremeno boravište i prebivalište imaju različitu svrhu. Prijava boravišta ne znači sama po sebi trajno preseljenje centra životnih aktivnosti.

Da li je dovoljno da sam zakazao termin za novu kartu?

Za ocenu zakonskog roka ključno je kada je zahtev podnet. Zakazivanje i eventualne prepreke treba dokumentovati, ali ih ne treba automatski izjednačiti sa uredno podnetim zahtevom.

Kako odvojiti administrativni problem od prekršajne odgovornosti?

Najpre treba urediti stvarne podatke i pribaviti pisani trag postupanja. Zatim se, ako postoji prekršajni predmet, odvojeno proveravaju tačna obaveza, vreme propusta i kaznena norma. Činjenica da dokumentaciju treba ispraviti ne znači da je svaka optužba pravilno postavljena i dokazana.

Opšti okvir sudskog postupka nalazi se na stranici Prekršajno pravo. Za individualnu procenu posebno su važni zahtev za pokretanje postupka, relevantna rešenja i potvrde o datumima podnošenja i prijema.

Zaključak

Obaveze u vezi sa ličnom kartom i prijavom adrese moraju se precizno razlikovati. Nenošenje lične karte nije isto što i neposedovanje, odbijanje pokazivanja ili korišćenje dokumenta koji se više ne sme koristiti. Jednako je važno razlikovati prebivalište od boravišta, privremeni odlazak u inostranstvo od iseljenja, kao i pasivizaciju adrese od odluke o prekršajnoj odgovornosti.

Za ocenu konkretnog slučaja presudni su sadržina zakonske obaveze, trenutak njenog nastanka, protek roka i dokazi o postupanju građanina. Potvrda o podnetom zahtevu, dokaz o prijavi adrese, rešenje o pasivizaciji i podaci o njegovom dostavljanju mogu biti odlučujući. Kod maloletnika dodatno se proverava da li je određenu radnju trebalo da preduzme roditelj ili drugi zakonski zastupnik.

Sama nepravilnost u dokumentaciji ne dokazuje automatski svaki prekršaj naveden u zahtevu za pokretanje postupka. Potrebno je utvrditi sva obeležja konkretnog prekršaja i odgovornost lica, uz poštovanje prava na odbranu. Naknadno uređivanje dokumentacije može biti značajno, ali ne znači samo po sebi ni prestanak odgovornosti ni obavezno izricanje blaže sankcije.

Pravna procena zato zahteva pregled dokumentacije, pouzdanu hronologiju i proveru propisa koji se primenjuju na konkretan događaj, kao i relevantne domaće sudske prakse.

*Ovaj tekst je napisan uz pomoć veštačke inteligencije.