U skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, okrivljeni ima pravo na branioca tokom celog krivičnog postupka, uključujući i fazu pre prvog saslušanja. Pravo na stručnu pravnu pomoć postoji nezavisno od faze postupka i može biti značajno radi zaštite procesnih prava i pravilnog razumevanja toka postupka.

U pojedinim slučajevima predviđenim članom 74. Zakonika o krivičnom postupku, odbrana je obavezna, uključujući određene situacije kada je okrivljeni zadržan, kada se nalazi u pritvoru, kada mu se sudi za teža krivična dela ili kada postoje druge zakonom propisane okolnosti za obaveznu odbranu.

Potreba za angažovanjem branioca zavisi od prirode postupka, procesne faze i konkretnih okolnosti svakog slučaja.

Krivična dela i prekršaji predstavljaju različite vrste kažnjivih ponašanja propisanih zakonom. Krivična dela su uređena Krivičnim zakonikom i za njih se vodi krivični postupak u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, dok su prekršaji uređeni posebnim propisima i Zakonom o prekršajima.

Osnovna razlika ogleda se u težini povrede propisa, vrsti sankcija i postupku koji se vodi pred nadležnim organima. Za krivična dela mogu biti propisane teže sankcije, uključujući kaznu zatvora, dok se za prekršaje najčešće izriču novčane kazne, zaštitne mere ili kazna zatvora u kraćem trajanju u slučajevima predviđenim zakonom.

U pojedinim situacijama granica između prekršaja i krivičnog dela zavisi od konkretnih okolnosti slučaja, sadržine radnje, posledica i drugih zakonskih elemenata koji se utvrđuju u postupku.

Način davanja izjave zavisi od toga u kom svojstvu je lice pozvano i u kom postupku se radnja preduzima. U skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, osumnjičeni i okrivljeni imaju pravo da ne iznose odbranu i da ne odgovaraju na pojedina pitanja, kao i pravo da izjavu daju uz prisustvo branioca.

Lice koje daje obaveštenja policiji u skladu sa zakonom takođe ima pravo da bude upoznato sa razlogom pozivanja i svojim procesnim položajem. Pre davanja izjave korisno je upoznati se sa pravima i mogućim procesnim posledicama u konkretnom slučaju.

Postupanje zavisi od konkretnih okolnosti, vrste postupka i svojstva u kome je lice pozvano od strane policije, javnog tužilaštva ili suda.

Zadržavanje predstavlja meru privremenog ograničenja slobode koju, pod uslovima propisanim zakonom, može odrediti nadležni organ radi vođenja krivičnog postupka. U skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, lice može biti zadržano najduže do 48 sati od časa lišenja slobode ili odazivanja na poziv.

Lice prema kome je određeno zadržavanje ima pravo da bude upoznato sa razlozima zadržavanja, pravom na branioca, pravom da obavesti blisko lice, kao i drugim pravima predviđenim zakonom. Protiv rešenja o zadržavanju može se izjaviti žalba u skladu sa zakonom.

Po isteku zakonskog roka zadržavanje mora biti ukinuto i lice pušteno na slobodu, osim ukoliko sud, na predlog javnog tužilaštva, ne odredi neku od mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, pod uslovima predviđenim zakonom.

Da. U skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, okrivljeni ima pravo na branioca tokom celog krivičnog postupka, uključujući i saslušanje pred policijom, javnim tužilaštvom ili sudom, kada su za to ispunjeni zakonski uslovi.

Pravo na stručnu pravnu pomoć obuhvata mogućnost razgovora sa braniocem pre saslušanja, kao i prisustvo branioca tokom procesnih radnji u skladu sa zakonom. U slučajevima propisanim članom 74. Zakonika o krivičnom postupku, odbrana je obavezna.

Način ostvarivanja prava na branioca zavisi od vrste postupka, procesne faze i konkretnog svojstva u kome se lice saslušava.

Naredba za dovođenje je procesna mera kojom javni tužilac ili sud nalaže da se okrivljeni dovede pred nadležni organ u krivičnom postupku.

Prema Zakoniku o krivičnom postupku, naredba za dovođenje može se izdati ako se uredno pozvani okrivljeni ne odazove pozivu i ne opravda izostanak, ako nije bilo moguće uredno dostavljanje poziva, a iz okolnosti očigledno proizlazi da okrivljeni izbegava prijem poziva, kao i ako je doneto rešenje o pritvoru.

Naredba za dovođenje izdaje se u pisanoj formi i mora sadržati podatke o okrivljenom, zakonski naziv krivičnog dela koje mu se stavlja na teret, razlog zbog koga se dovođenje naređuje, službeni pečat i potpis javnog tužioca ili sudije.

Naredbu izvršava policija. Ovlašćeno službeno lice predaje naredbu okrivljenom i poziva ga da pođe sa njim. Ako okrivljeni to odbije, može biti doveden prinudno.

Ukoliko lice primi poziv javnog tužilaštva ili suda, važno je da blagovremeno proveri svoj procesni položaj, rokove i posledice eventualnog neodazivanja. Neopravdano izostajanje iz krivičnog postupka može dovesti do izdavanja naredbe za dovođenje.

Ako okrivljeni ne može da se odazove pozivu suda, javnog tužilaštva ili policije, važno je da izostanak blagovremeno opravda i, kada je moguće, dostavi dokaz o razlogu sprečenosti.

Razlozi za izostanak mogu biti različiti, kao što su bolest, ranije preuzete obaveze koje se ne mogu odložiti, boravak van mesta prebivališta ili druge okolnosti koje mogu biti od značaja za sud ili javno tužilaštvo. Da li će izostanak biti prihvaćen kao opravdan zavisi od konkretnih okolnosti i dokaza koji su dostavljeni.

Neopravdano neodazivanje uredno pozvanog okrivljenog može imati procesne posledice. U krivičnom postupku javni tužilac ili sud mogu izdati naredbu za dovođenje ako se okrivljeni, iako uredno pozvan, ne pojavi i ne opravda svoj izostanak.

Zbog toga je preporučljivo da se po prijemu poziva proveri ko je izdao poziv, u kom svojstvu se lice poziva, kada i gde treba da pristupi, kao i koje posledice mogu nastupiti u slučaju neodazivanja.

Saslušanje okrivljenog u tužilaštvu je procesna radnja u krivičnom postupku u kojoj se okrivljeni izjašnjava o navodima koji mu se stavljaju na teret i ima mogućnost da iznese svoju odbranu.

Kada se okrivljeni prvi put saslušava, javni tužilac najpre utvrđuje njegove lične podatke, kao što su ime i prezime, jedinstveni matični broj građana ili broj ličnog dokumenta, mesto i datum rođenja, adresa stanovanja, državljanstvo, zanimanje, porodične prilike, podaci o imovini, ranijoj osuđivanosti i eventualnim drugim postupcima koji se protiv njega vode.

Pre davanja iskaza, okrivljeni mora biti poučen o svojim pravima i dužnostima u krivičnom postupku. Posebno je važno da okrivljeni bude obavešten o pravu na branioca, pravu da iznese odbranu, kao i o pravu da ne odgovara na pojedina pitanja ili da se brani ćutanjem, u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku.

Okrivljeni se zatim poziva da se izjasni da li će angažovati branioca po svom izboru. Ako se radi o slučaju obavezne odbrane, a okrivljeni ne izabere branioca, branilac mu se postavlja po službenoj dužnosti, pod uslovima propisanim zakonom.

Saslušanje se obavlja usmeno, uz poštovanje ličnosti okrivljenog. Okrivljeni ima pravo da se koristi svojim beleškama i da u neometanom izlaganju iznese sve okolnosti koje smatra važnim za svoju odbranu. Nakon toga mu se mogu postavljati pitanja radi dopune ili razjašnjenja iskaza.

Pitanja moraju biti jasna, određena i razumljiva. Ne smeju sadržati obmanu, ne smeju se zasnivati na pretpostavci da je okrivljeni priznao nešto što nije priznao i ne smeju predstavljati navođenje na odgovor.

Ako okrivljeni kasnije promeni iskaz ili opozove priznanje, organ postupka ga može pozvati da objasni razloge zbog kojih je dao različite iskaze, odnosno zbog kojih je opozvao priznanje.

Ukoliko okrivljeni nije poučen o pravima, ako mu nije omogućeno da ih koristi, ako izjava o prisustvu branioca nije pravilno uneta u zapisnik ili ako je iskaz pribavljen suprotno zabrani prinude, pretnje, obmane ili drugih nedozvoljenih sredstava, takav iskaz ne može biti osnov za sudsku odluku.

Zbog značaja prvog saslušanja, preporučljivo je da lice koje je pozvano u tužilaštvo proveri u kom svojstvu se poziva, koje krivično delo mu se stavlja na teret, da li postoji pravo ili obaveza prisustva branioca i koje procesne posledice može imati davanje iskaza.

Odlaganje krivičnog gonjenja, koje se u praksi često naziva oportunitet, predstavlja mogućnost da javni tužilac ne nastavi krivično gonjenje odmah, već da osumnjičenom odredi jednu ili više obaveza koje mora da ispuni u određenom roku.

Ova mogućnost postoji za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina. Javni tužilac može primeniti odlaganje krivičnog gonjenja samo ako su ispunjeni zakonski uslovi i ako osumnjičeni prihvati određene obaveze.

Obaveze mogu obuhvatiti otklanjanje štetne posledice ili naknadu štete, uplatu određenog novčanog iznosa u humanitarne ili druge javne svrhe, obavljanje društvenokorisnog ili humanitarnog rada, ispunjenje dospelih obaveza izdržavanja, podvrgavanje odvikavanju od alkohola ili opojnih droga, psihosocijalni tretman radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja, kao i izvršenje obaveze ili poštovanje ograničenja utvrđenog pravnosnažnom sudskom odlukom.

U naredbi o odlaganju krivičnog gonjenja javni tužilac određuje rok u kojem osumnjičeni mora da ispuni preuzete obaveze. Taj rok ne može biti duži od jedne godine. U pojedinim slučajevima nadzor nad izvršenjem obaveza vrši poverenik nadležnog organa.

Ako osumnjičeni u određenom roku ispuni preuzete obaveze, javni tužilac donosi rešenje kojim odbacuje krivičnu prijavu i o tome obaveštava oštećenog.

Pitanje odlaganja krivičnog gonjenja može biti značajno već u fazi postupanja pred javnim tužilaštvom, naročito kada se razmatraju priroda krivičnog dela, okolnosti slučaja, odnos prema oštećenom, eventualna naknada štete i druge činjenice od značaja za odluku javnog tužioca.

Odlaganje krivičnog gonjenja nije pravo koje se automatski primenjuje u svakom predmetu. Odluka zavisi od zakonskih uslova, procene javnog tužioca i konkretnih okolnosti slučaja.

Javni tužilac može rešenjem odbaciti krivičnu prijavu kada iz same prijave proizlazi da nisu ispunjeni uslovi za krivično gonjenje po službenoj dužnosti.

Do odbacivanja krivične prijave može doći ako prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ako je nastupila zastarelost, ako je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili ako postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Krivična prijava može biti odbačena i ako ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. U toj situaciji javni tužilac ocenjuje da iz podnete prijave i raspoloživih podataka ne proizlazi dovoljan osnov za dalje postupanje u krivičnom postupku.

O odbacivanju krivične prijave javni tužilac obaveštava oštećenog u zakonskom roku i poučava ga o pravima koja mu pripadaju. Ako je krivičnu prijavu podnela policija, o odbacivanju prijave obaveštava se i taj organ.

Kod krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine, javni tužilac može odbaciti krivičnu prijavu i ako je osumnjičeni, usled stvarnog kajanja, sprečio nastupanje štete ili je štetu u potpunosti već nadoknadio, a tužilac prema okolnostima slučaja oceni da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično.

Odbacivanje krivične prijave ne zavisi samo od izjave osumnjičenog ili oštećenog, već od pravne ocene javnog tužioca, sadržine prijave, dostupnih dokaza, postojanja osnova sumnje i okolnosti konkretnog slučaja.

U fazi postupanja pred javnim tužilaštvom značajno je proveriti u kom svojstvu se lice poziva, na koje krivično delo se prijava odnosi, da li postoje osnovi sumnje, da li je nastupila zastarelost i da li postoje okolnosti koje mogu biti od značaja za odluku o odbacivanju krivične prijave.

Krivična prijava se podnosi kada postoji saznanje o krivičnom delu za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. Krivičnu prijavu mogu podneti državni organi, pravna lica, fizička lica i druga lica koja su obaveštena o krivičnom delu ili su za njega saznala na drugi način.

Krivična prijava se podnosi nadležnom javnom tužilaštvu, pisano, usmeno ili drugim sredstvom. Ako se prijava podnosi usmeno, o tome se sastavlja zapisnik, a podnosilac se upozorava na posledice lažnog prijavljivanja. Ako je prijava podneta policiji, nenadležnom javnom tužilaštvu ili sudu, ti organi su dužni da je prime i dostave nadležnom javnom tužilaštvu.

U krivičnoj prijavi je važno navesti činjenice koje su poznate podnosiocu, kao i dokaze koji mogu biti od značaja za proveru navoda prijave. Značaj mogu imati dokumentacija, fotografije, snimci, poruke, podaci o svedocima, predmeti povezani sa događajem i druge okolnosti koje mogu pomoći u utvrđivanju da li postoje osnovi sumnje.

Nakon prijema krivične prijave, javni tužilac procenjuje da li navodi prijave i dostavljeni podaci pružaju dovoljno osnova za dalje postupanje. Ako iz same prijave ne može da oceni da li su navodi verovatni, javni tužilac može sam prikupiti potrebne podatke, pozivati građane radi davanja obaveštenja ili tražiti podatke od državnih organa, drugih organa i pravnih lica.

Ako javni tužilac nije u mogućnosti da sam prikupi potrebna obaveštenja, može zahtevati od policije da preduzme mere i radnje radi otkrivanja krivičnog dela i učinioca. Policija je dužna da postupi po zahtevu javnog tužioca i da ga obavesti o preduzetim radnjama u zakonom propisanom roku.

Postupanje po krivičnoj prijavi može dovesti do različitih odluka javnog tužioca, u zavisnosti od sadržine prijave, prikupljenih obaveštenja, dokaza i pravne ocene događaja. Javni tužilac može odbaciti krivičnu prijavu, primeniti odlaganje krivičnog gonjenja kada su za to ispunjeni uslovi, zahtevati dodatne provere ili preduzeti dalje radnje u krivičnom postupku.

Ako je lice pozvano u javno tužilaštvo povodom krivične prijave, važno je proveriti u kom svojstvu se poziva, da li kao građanin, oštećeni, svedok, osumnjičeni ili okrivljeni, jer od tog procesnog položaja zavise prava, obaveze i način daljeg postupanja.