Ako ste u krivičnom postupku osumnjičeni ili okrivljeni, imate pravo da se branite uz stručnu pomoć branioca, a Zakonik o krivičnom postupku u određenim slučajevima propisuje i obaveznu odbranu, kada postupak ne može biti zakonito vođen bez branioca. Pravo na branioca postoji i kada odbrana nije obavezna, uključujući period pre prvog saslušanja. ZKP okrivljenom daje i pravo da ništa ne izjavi, da ne odgovori na pojedina pitanja i da njegovom saslušanju prisustvuje branilac.

Branilac je obavezan, između ostalog, kada se postupak vodi za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora od osam godina ili teža kazna, kada je okrivljeni zadržan, u pritvoru ili mu je zabranjeno da napušta stan, kada zbog svojih svojstava nije sposoban da se sam uspešno brani, kod suđenja u odsustvu, u postupku za obavezno psihijatrijsko lečenje i tokom pregovora o sporazumu o priznanju krivičnog dela. Ako u slučaju obavezne odbrane branilac nije izabran, postavlja se branilac po službenoj dužnosti.

I kada zakon ne zahteva obaveznu odbranu, pravna pomoć može biti značajna već u predistražnom postupku, naročito ako je lice pozvano kao osumnjičeni, treba da bude saslušano u policiji ili javnom tužilaštvu, lišeno je slobode ili se prema njemu preduzimaju dokazne radnje. Branilac može da objasni procesni položaj i prava okrivljenog, pregleda dostupne spise u granicama koje ZKP dopušta, prisustvuje saslušanju, ukaže na činjenice i dokaze važne za odbranu i koristi pravna sredstva.

Za maloletnike važe posebna pravila: maloletnik mora imati branioca prilikom prvog procesnog saslušanja i tokom celog postupka, a branilac mora ispunjavati uslove predviđene posebnim zakonom.

Da li je i kada prisustvo advokata potrebno zato zavisi od svojstva lica, faze krivičnog postupka, dela koje mu se stavlja na teret i procesnih radnji koje se preduzimaju. Sam poziv policije ili tužilaštva ne znači da je lice krivo, ali je važno pre davanja izjave utvrditi u kom svojstvu je pozvano i koja prava u toj fazi ima.

Prekršaj i krivično delo su različite vrste kažnjivih dela. Najvažnija razlika nije samo u težini posledice ili visini kazne, već u tome kako je određeno ponašanje pravno kvalifikovano, kojim propisom je uređeno i po kom postupku se utvrđuje odgovornost.

Krivični zakonik određuje da je krivično delo ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i skrivljeno. Krivično delo može biti određeno samo zakonom, a za njega se primenjuju krivične sankcije i vodi krivični postupak prema pravilima Zakonika o krivičnom postupku.

Prekršaj je, prema Zakonu o prekršajima, protivpravno delo koje je zakonom ili drugim propisom nadležnog organa određeno kao prekršaj i za koje je propisana prekršajna sankcija. Za razliku od krivičnih dela, prekršaji mogu biti propisani ne samo zakonom već, u granicama zakonskog ovlašćenja, i uredbom ili odgovarajućom odlukom nadležnog organa.

Krivična dela su po pravilu vezana za teže oblike povrede ili ugrožavanja vrednosti zaštićenih krivičnim zakonodavstvom, ali nije pravilno razliku svesti na tvrdnju da se „za prekršaj plaća kazna, a za krivično delo ide u zatvor“. Kazna zatvora može biti propisana i za određene prekršaje, dok se za pojedina krivična dela može izreći i novčana kazna ili druga zakonom predviđena sankcija. Krivični zakonik, pored kazne zatvora i doživotnog zatvora, poznaje i novčanu kaznu, rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole.

U praksi je zato presudno utvrditi šta je lice konkretno učinilo, koje posledice su nastale, gde i na koji način je radnja izvršena, kakav oblik krivice postoji i koja obeležja propisanog dela su ostvarena. Isti događaj ponekad može otvoriti pitanje da li postoje elementi prekršaja ili krivičnog dela, ali pravna kvalifikacija mora proizlaziti iz utvrđenih činjenica i odgovarajućeg propisa.

Zakon o prekršajima posebno štiti i zabranu ponovnog suđenja u istoj stvari: ako je učinilac u krivičnom postupku pravnosnažno oglašen krivim za krivično delo koje obuhvata i obeležja određenog prekršaja, za taj prekršaj se ne može naknadno voditi i dovršiti prekršajni postupak.

Da li određeno ponašanje predstavlja prekršaj ili krivično delo zato se ne može pouzdano zaključiti samo iz naziva događaja ili činjenice da je intervenisala policija. Potrebno je analizirati opis radnje, dokaze, posledice i zakonska obeležja konkretnog dela.

Da, ako ste osumnjičeni za krivično delo, imate pravo da policiji ne iznesete odbranu, da ništa ne izjavite i da uskratite odgovor na pojedino pitanje. Zakonik o krivičnom postupku istovremeno razlikuje formalno saslušanje osumnjičenog od prikupljanja obaveštenja od građana.

Kada policija poziva građanina radi prikupljanja obaveštenja, u pozivu mora biti navedeno zbog čega se poziva i u kom svojstvu. Građanin može biti dužan da se odazove urednom pozivu, a pod zakonskim uslovima može biti i doveden ako je na tu posledicu prethodno upozoren. Međutim, obaveštenja od građana ne smeju se prikupljati prinudno. O datom obaveštenju policija sastavlja službenu belešku, koju građanin može pročitati, staviti primedbe na njen sadržaj i zahtevati njenu kopiju.

Ako tokom razgovora policija utvrdi da postoje osnovi sumnje da je pozvano lice učinilo krivično delo, njegov procesni položaj se menja. Policija ga tada može pozivati samo kao osumnjičenog i dužna je da ga odmah pouči o delu koje mu se stavlja na teret, pravu da ništa ne izjavi i pravu da uzme branioca koji može prisustvovati saslušanju. Ako osumnjičeni pristane da da iskaz i saslušanje bude sprovedeno u skladu sa ZKP, uz prisustvo branioca kako zakon zahteva za takav policijski zapisnik, taj iskaz može biti korišćen kao dokaz u krivičnom postupku.

Drugačija pravila važe ako se lice formalno ispituje kao svedok: svedok je načelno dužan da svedoči, osim kada postoji zakonski osnov za oslobođenje od dužnosti svedočenja ili za uskraćivanje odgovora na određeno pitanje.

Zato je pre davanja izjave policiji važno utvrditi u kom svojstvu se lice poziva – kao građanin, osumnjičeni ili svedok – jer od toga zavise njegova prava, obaveze i dokazni značaj date izjave. Sama činjenica da je neko pozvan u policiju ne znači da je osumnjičen niti da je protiv njega pokrenut krivični postupak.

Skraćeni krivični postupak vodi se za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do osam godina. Na ovaj postupak primenjuju se posebne odredbe čl. 496. do 520. Zakonika o krivičnom postupku, dok se ostale odredbe ZKP primenjuju shodno kada pravilima o skraćenom postupku određeno pitanje nije posebno uređeno.

Skraćeni postupak predstavlja poseban oblik krivičnog postupka i razlikuje se od redovnog postupka u više procesnih pitanja, uključujući način pokretanja postupka, postupanje javnog tužilaštva i suda, pritvor, pripremu i određivanje glavnog pretresa, kao i pojedine rokove i procesne radnje.

Za osumnjičenog ili okrivljenog važno je da činjenica da se vodi skraćeni postupak ne znači da su njegova prava na odbranu umanjena. Okrivljeni ima pravo da zna koje mu se krivično delo stavlja na teret, da iznese odbranu ili da ništa ne izjavi, da predlaže dokaze, izjasni se o dokazima koji ga terete i koristi pravna sredstva i pravne lekove pod uslovima propisanim ZKP.

Koje će se konkretne odredbe primeniti zavisi od faze postupka, krivičnog dela koje se stavlja na teret, načina na koji je postupak pokrenut i procesnih pitanja koja se pojavljuju u konkretnom predmetu.

Zadržavanje do 48 sati je mera lišenja slobode u predistražnom postupku kojom javni tužilac može izuzetno zadržati osumnjičenog radi saslušanja. To nije pritvor niti znači da je lice krivo. Zadržavanje može trajati najduže 48 časova, računajući od časa hapšenja, odnosno odazivanja na poziv u slučajevima koje propisuje Zakonik o krivičnom postupku.

O zadržavanju se donosi pisano rešenje koje osumnjičenom mora biti uručeno odmah, a najkasnije u roku od dva časa od kada mu je saopšteno da je zadržan. Rešenje mora da sadrži krivično delo za koje se lice tereti, osnove sumnje, vreme lišenja slobode ili odazivanja na poziv i vreme početka zadržavanja. Protiv rešenja osumnjičeni i njegov branilac mogu izjaviti žalbu u roku od šest časova, a sudija za prethodni postupak o žalbi odlučuje u roku od četiri časa. Žalba ne odlaže izvršenje rešenja.

Od trenutka donošenja rešenja o zadržavanju odbrana je obavezna. Osumnjičeni mora imati branioca, a ako ga sam ne obezbedi u roku od četiri časa, javni tužilac mu obezbeđuje branioca po službenoj dužnosti. Osumnjičeni ima i pravo da ništa ne izjavi, da pre saslušanja poverljivo razgovara sa braniocem, da zahteva da o lišenju slobode bude obavešten član porodice ili drugo blisko lice i da zahteva lekarski pregled.

Rok od 48 časova predstavlja najduže dozvoljeno trajanje zadržavanja, a ne period koji mora da protekne. U tom periodu osumnjičeni se saslušava, nakon čega može biti pušten na slobodu ili javni tužilac može predložiti određivanje pritvora. O pritvoru ne odlučuje policija ni javni tužilac, već nadležni sud. Lice lišeno slobode bez odluke suda mora najkasnije u roku od 48 časova biti predato nadležnom sudu ili pušteno na slobodu.

Da. Ako ste u krivičnom postupku osumnjičeni ili okrivljeni, imate pravo da se branite uz stručnu pomoć advokata – branioca – i da branilac prisustvuje vašem saslušanju. Zakonik o krivičnom postupku propisuje i pravo da ništa ne izjavite, da uskratite odgovor na pojedino pitanje i da pre davanja odbrane budete upoznati sa pravima koja vam pripadaju.

Ako policija prikuplja obaveštenja od lica za koje već postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo, može ga pozivati samo u svojstvu osumnjičenog i u pozivu ga mora upozoriti da ima pravo da uzme branioca. Ako se tokom razgovora sa građaninom pojave osnovi da se on smatra osumnjičenim, policija je dužna da ga odmah pouči o njegovim pravima i o pravu da uzme branioca koji će prisustvovati saslušanju. Javni tužilac može saslušanje obaviti sam, prisustvovati saslušanju ili ga poveriti policiji.

Pre prvog saslušanja okrivljeni se izjašnjava da li će uzeti branioca po svom izboru. Saslušanje bez prisustva branioca moguće je samo pod uslovima koje ZKP izričito propisuje, dok u slučajevima obavezne odbrane okrivljeni mora imati branioca. Obavezna odbrana postoji, između ostalog, kod određenih težih krivičnih dela, zadržavanja, pritvora ili zabrane napuštanja stana i u drugim zakonom određenim situacijama.

Lice koje je uhapšeno ima i pravo da pre saslušanja sa braniocem obavi poverljiv razgovor. Prisustvo branioca tokom saslušanja omogućava da se od početka vodi računa o procesnim pravima osumnjičenog ili okrivljenog, sadržini zapisnika i načinu na koji se odbrana iznosi, imajući u vidu da iskaz dat u skladu sa ZKP može imati dokazni značaj u daljem krivičnom postupku.

Važno je razlikovati saslušanje osumnjičenog od prikupljanja obaveštenja od građanina. Ako je lice pozvano u policiju samo radi davanja obaveštenja u svojstvu građanina, njegov procesni položaj nije isti kao položaj osumnjičenog. Zato je pre razgovora važno utvrditi u kom svojstvu je lice pozvano i koja se radnja zapravo preduzima.

Naredba za dovođenje je procesna mera kojom javni tužilac ili sud nalaže da se okrivljeni dovede pred nadležni organ u krivičnom postupku.

Prema Zakoniku o krivičnom postupku, naredba za dovođenje može se izdati ako se uredno pozvani okrivljeni ne odazove pozivu i ne opravda izostanak, ako nije bilo moguće uredno dostavljanje poziva, a iz okolnosti očigledno proizlazi da okrivljeni izbegava prijem poziva, kao i ako je doneto rešenje o pritvoru.

Naredba za dovođenje izdaje se u pisanoj formi i mora sadržati podatke o okrivljenom, zakonski naziv krivičnog dela koje mu se stavlja na teret, razlog zbog koga se dovođenje naređuje, službeni pečat i potpis javnog tužioca ili sudije.

Naredbu izvršava policija. Ovlašćeno službeno lice predaje naredbu okrivljenom i poziva ga da pođe sa njim. Ako okrivljeni to odbije, može biti doveden prinudno.

Ukoliko lice primi poziv javnog tužilaštva ili suda, važno je da blagovremeno proveri svoj procesni položaj, rokove i posledice eventualnog neodazivanja. Neopravdano izostajanje iz krivičnog postupka može dovesti do izdavanja naredbe za dovođenje.

Ako okrivljeni ne može da se odazove pozivu suda, javnog tužilaštva ili policije, važno je da izostanak blagovremeno opravda i, kada je moguće, dostavi dokaz o razlogu sprečenosti.

Razlozi za izostanak mogu biti različiti, kao što su bolest, ranije preuzete obaveze koje se ne mogu odložiti, boravak van mesta prebivališta ili druge okolnosti koje mogu biti od značaja za sud ili javno tužilaštvo. Da li će izostanak biti prihvaćen kao opravdan zavisi od konkretnih okolnosti i dokaza koji su dostavljeni.

Neopravdano neodazivanje uredno pozvanog okrivljenog može imati procesne posledice. U krivičnom postupku javni tužilac ili sud mogu izdati naredbu za dovođenje ako se okrivljeni, iako uredno pozvan, ne pojavi i ne opravda svoj izostanak.

Zbog toga je preporučljivo da se po prijemu poziva proveri ko je izdao poziv, u kom svojstvu se lice poziva, kada i gde treba da pristupi, kao i koje posledice mogu nastupiti u slučaju neodazivanja.

Saslušanje okrivljenog u tužilaštvu je procesna radnja u krivičnom postupku u kojoj se okrivljeni izjašnjava o navodima koji mu se stavljaju na teret i ima mogućnost da iznese svoju odbranu.

Kada se okrivljeni prvi put saslušava, javni tužilac najpre utvrđuje njegove lične podatke, kao što su ime i prezime, jedinstveni matični broj građana ili broj ličnog dokumenta, mesto i datum rođenja, adresa stanovanja, državljanstvo, zanimanje, porodične prilike, podaci o imovini, ranijoj osuđivanosti i eventualnim drugim postupcima koji se protiv njega vode.

Pre davanja iskaza, okrivljeni mora biti poučen o svojim pravima i dužnostima u krivičnom postupku. Posebno je važno da okrivljeni bude obavešten o pravu na branioca, pravu da iznese odbranu, kao i o pravu da ne odgovara na pojedina pitanja ili da se brani ćutanjem, u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku.

Okrivljeni se zatim poziva da se izjasni da li će angažovati branioca po svom izboru. Ako se radi o slučaju obavezne odbrane, a okrivljeni ne izabere branioca, branilac mu se postavlja po službenoj dužnosti, pod uslovima propisanim zakonom.

Saslušanje se obavlja usmeno, uz poštovanje ličnosti okrivljenog. Okrivljeni ima pravo da se koristi svojim beleškama i da u neometanom izlaganju iznese sve okolnosti koje smatra važnim za svoju odbranu. Nakon toga mu se mogu postavljati pitanja radi dopune ili razjašnjenja iskaza.

Pitanja moraju biti jasna, određena i razumljiva. Ne smeju sadržati obmanu, ne smeju se zasnivati na pretpostavci da je okrivljeni priznao nešto što nije priznao i ne smeju predstavljati navođenje na odgovor.

Ako okrivljeni kasnije promeni iskaz ili opozove priznanje, organ postupka ga može pozvati da objasni razloge zbog kojih je dao različite iskaze, odnosno zbog kojih je opozvao priznanje.

Ukoliko okrivljeni nije poučen o pravima, ako mu nije omogućeno da ih koristi, ako izjava o prisustvu branioca nije pravilno uneta u zapisnik ili ako je iskaz pribavljen suprotno zabrani prinude, pretnje, obmane ili drugih nedozvoljenih sredstava, takav iskaz ne može biti osnov za sudsku odluku.

Zbog značaja prvog saslušanja, preporučljivo je da lice koje je pozvano u tužilaštvo proveri u kom svojstvu se poziva, koje krivično delo mu se stavlja na teret, da li postoji pravo ili obaveza prisustva branioca i koje procesne posledice može imati davanje iskaza.

Odlaganje krivičnog gonjenja, koje se u praksi često naziva oportunitet, predstavlja mogućnost da javni tužilac ne nastavi krivično gonjenje odmah, već da osumnjičenom odredi jednu ili više obaveza koje mora da ispuni u određenom roku.

Ova mogućnost postoji za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina. Javni tužilac može primeniti odlaganje krivičnog gonjenja samo ako su ispunjeni zakonski uslovi i ako osumnjičeni prihvati određene obaveze.

Obaveze mogu obuhvatiti otklanjanje štetne posledice ili naknadu štete, uplatu određenog novčanog iznosa u humanitarne ili druge javne svrhe, obavljanje društvenokorisnog ili humanitarnog rada, ispunjenje dospelih obaveza izdržavanja, podvrgavanje odvikavanju od alkohola ili opojnih droga, psihosocijalni tretman radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja, kao i izvršenje obaveze ili poštovanje ograničenja utvrđenog pravnosnažnom sudskom odlukom.

U naredbi o odlaganju krivičnog gonjenja javni tužilac određuje rok u kojem osumnjičeni mora da ispuni preuzete obaveze. Taj rok ne može biti duži od jedne godine. U pojedinim slučajevima nadzor nad izvršenjem obaveza vrši poverenik nadležnog organa.

Ako osumnjičeni u određenom roku ispuni preuzete obaveze, javni tužilac donosi rešenje kojim odbacuje krivičnu prijavu i o tome obaveštava oštećenog.

Pitanje odlaganja krivičnog gonjenja može biti značajno već u fazi postupanja pred javnim tužilaštvom, naročito kada se razmatraju priroda krivičnog dela, okolnosti slučaja, odnos prema oštećenom, eventualna naknada štete i druge činjenice od značaja za odluku javnog tužioca.

Odlaganje krivičnog gonjenja nije pravo koje se automatski primenjuje u svakom predmetu. Odluka zavisi od zakonskih uslova, procene javnog tužioca i konkretnih okolnosti slučaja.

Javni tužilac može rešenjem odbaciti krivičnu prijavu kada iz same prijave proizlazi da nisu ispunjeni uslovi za krivično gonjenje po službenoj dužnosti.

Do odbacivanja krivične prijave može doći ako prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ako je nastupila zastarelost, ako je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili ako postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Krivična prijava može biti odbačena i ako ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. U toj situaciji javni tužilac ocenjuje da iz podnete prijave i raspoloživih podataka ne proizlazi dovoljan osnov za dalje postupanje u krivičnom postupku.

O odbacivanju krivične prijave javni tužilac obaveštava oštećenog u zakonskom roku i poučava ga o pravima koja mu pripadaju. Ako je krivičnu prijavu podnela policija, o odbacivanju prijave obaveštava se i taj organ.

Kod krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine, javni tužilac može odbaciti krivičnu prijavu i ako je osumnjičeni, usled stvarnog kajanja, sprečio nastupanje štete ili je štetu u potpunosti već nadoknadio, a tužilac prema okolnostima slučaja oceni da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično.

Odbacivanje krivične prijave ne zavisi samo od izjave osumnjičenog ili oštećenog, već od pravne ocene javnog tužioca, sadržine prijave, dostupnih dokaza, postojanja osnova sumnje i okolnosti konkretnog slučaja.

U fazi postupanja pred javnim tužilaštvom značajno je proveriti u kom svojstvu se lice poziva, na koje krivično delo se prijava odnosi, da li postoje osnovi sumnje, da li je nastupila zastarelost i da li postoje okolnosti koje mogu biti od značaja za odluku o odbacivanju krivične prijave.

Krivična prijava se podnosi kada postoji saznanje o krivičnom delu za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. Krivičnu prijavu mogu podneti državni organi, pravna lica, fizička lica i druga lica koja su obaveštena o krivičnom delu ili su za njega saznala na drugi način.

Krivična prijava se podnosi nadležnom javnom tužilaštvu, pisano, usmeno ili drugim sredstvom. Ako se prijava podnosi usmeno, o tome se sastavlja zapisnik, a podnosilac se upozorava na posledice lažnog prijavljivanja. Ako je prijava podneta policiji, nenadležnom javnom tužilaštvu ili sudu, ti organi su dužni da je prime i dostave nadležnom javnom tužilaštvu.

U krivičnoj prijavi je važno navesti činjenice koje su poznate podnosiocu, kao i dokaze koji mogu biti od značaja za proveru navoda prijave. Značaj mogu imati dokumentacija, fotografije, snimci, poruke, podaci o svedocima, predmeti povezani sa događajem i druge okolnosti koje mogu pomoći u utvrđivanju da li postoje osnovi sumnje.

Nakon prijema krivične prijave, javni tužilac procenjuje da li navodi prijave i dostavljeni podaci pružaju dovoljno osnova za dalje postupanje. Ako iz same prijave ne može da oceni da li su navodi verovatni, javni tužilac može sam prikupiti potrebne podatke, pozivati građane radi davanja obaveštenja ili tražiti podatke od državnih organa, drugih organa i pravnih lica.

Ako javni tužilac nije u mogućnosti da sam prikupi potrebna obaveštenja, može zahtevati od policije da preduzme mere i radnje radi otkrivanja krivičnog dela i učinioca. Policija je dužna da postupi po zahtevu javnog tužioca i da ga obavesti o preduzetim radnjama u zakonom propisanom roku.

Postupanje po krivičnoj prijavi može dovesti do različitih odluka javnog tužioca, u zavisnosti od sadržine prijave, prikupljenih obaveštenja, dokaza i pravne ocene događaja. Javni tužilac može odbaciti krivičnu prijavu, primeniti odlaganje krivičnog gonjenja kada su za to ispunjeni uslovi, zahtevati dodatne provere ili preduzeti dalje radnje u krivičnom postupku.

Ako je lice pozvano u javno tužilaštvo povodom krivične prijave, važno je proveriti u kom svojstvu se poziva, da li kao građanin, oštećeni, svedok, osumnjičeni ili okrivljeni, jer od tog procesnog položaja zavise prava, obaveze i način daljeg postupanja.

Krivični zakonik propisuje krivično delo neovlašćenog držanja opojnih droga za slučajeve kada neko bez ovlašćenja drži supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge. Pravna kvalifikacija zavisi od okolnosti konkretnog slučaja, količine pronađene supstance i drugih dokaza koji se nalaze u predmetu.

U praksi se često postavlja pitanje kako se razlikuje držanje opojne droge za sopstvenu upotrebu od drugih krivičnih dela u vezi sa opojnim drogama. Za pravilnu pravnu ocenu značajno je utvrditi količinu supstance, način njenog držanja, okolnosti pod kojima je pronađena i druge relevantne činjenice.

Poseban značaj mogu imati zapisnici o pretresu, potvrde o privremeno oduzetim predmetima, rezultati veštačenja, iskazi svedoka, video nadzor i drugi dokazi koji se odnose na pronalazak i identifikaciju supstance koja je predmet postupka.

Pitanja koja se često postavljaju u vezi sa ovim krivičnim delom odnose se na to šta se smatra manjom količinom za sopstvenu upotrebu, kako se utvrđuje vrsta i količina supstance, na koji način se ocenjuje zakonitost prikupljenih dokaza i koje okolnosti mogu biti od značaja za odluku suda.

Svaki krivični postupak zahteva pojedinačnu analizu činjenica, iskaza učesnika, materijalnih dokaza i zakonskih elemenata propisanih Krivičnim zakonikom.

Naredba za dovođenje je procesna mera u krivičnom postupku kojom javni tužilac ili sud nalaže policiji da dovede okrivljenog pred nadležni organ. Ona se ne određuje kao kazna, već radi obezbeđenja prisustva okrivljenog i nesmetanog vođenja postupka.

Naredba se može izdati ako uredno pozvani okrivljeni ne dođe i ne opravda izostanak, ako dostavljanje poziva nije uspelo, a iz okolnosti očigledno proizlazi da izbegava prijem, kao i kada je doneto rešenje o pritvoru.

Naredba mora biti pisana i sadržati podatke o okrivljenom, krivičnom delu koje mu se stavlja na teret, zakonskoj odredbi, razlogu dovođenja, kao i potpis i pečat javnog tužioca ili sudije.

Naredbu izvršava policija. Policijski službenik predaje je okrivljenom i poziva ga da pođe sa njim. Ako okrivljeni odbije, može biti prinudno doveden.

Za odbranu su značajni dokazi o urednosti dostavljanja, razlozima izostanka, eventualnom opravdanju, sadržini naredbe i tome da li je zaista postojala namera izbegavanja prijema poziva. Okrivljeni ima pravo na branioca i na proveru zakonitosti preduzete mere.

Svaki predmet zahteva individualnu procenu dostavljanja, razloga dovođenja, procesnih radnji i načina na koji je krivični postupak pokrenut i vođen.

Poternica i objava predstavljaju procesne mere koje se koriste u krivičnom postupku radi pronalaženja okrivljenog, drugih lica ili predmeta povezanih sa krivičnim delom. Njihova svrha nije kažnjavanje, već omogućavanje daljeg vođenja postupka i izvršenja odluka suda.

Ako nije poznato prebivalište ili boravište okrivljenog, javni tužilac ili sud može zatražiti od policije da ga potraži i dostavi podatke o njegovoj adresi.

Poternica se može izdati kada se okrivljeni protiv kojeg se vodi postupak za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti nalazi u bekstvu, a prethodno postoji naredba za njegovo dovođenje ili rešenje o određivanju pritvora. Poternicu naređuje sud pred kojim se vodi krivični postupak, a izvršava je policija.

Objava se izdaje kada je potrebno pronaći određeno lice ili predmet, pribaviti podatke povezane sa krivičnim delom ili utvrditi identitet nepoznatog lica. Policija u zakonom predviđenim slučajevima može objaviti i fotografije nestalih lica ili nepoznatih leševa.

Za odbranu su značajni postojanje zakonskih uslova, sadržina naredbe za dovođenje ili pritvor, činjenice koje ukazuju na bekstvo i način na koji je potraga sprovedena.

Svaki predmet zahteva individualnu procenu procesne faze, razloga za izdavanje poternice ili objave, raspoloživih dokaza i načina na koji je krivični postupak pokrenut i vođen.

Poternicu ili objavu u krivičnom postupku raspisuje policija nadležna prema mestu suda pred kojim se postupak vodi. Ako je lice pobeglo iz zavoda u kojem izdržava krivičnu sankciju koja podrazumeva lišenje slobode, nadležna je policija prema mestu tog zavoda.

Radi pronalaženja lica ili predmeta i obaveštavanja javnosti mogu se koristiti sredstva javnog informisanja. Objavljivanje podataka predstavlja način izvršenja već izdate poternice ili objave, dok odluku o njihovom izdavanju donosi nadležni sud ili drugi zakonom određeni organ.

Ako je verovatno da se traženo lice nalazi u inostranstvu, ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove može raspisati međunarodnu poternicu, ali uz prethodno pribavljenu saglasnost ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa.

Na zahtev stranog organa poternica može biti raspisana i za lice za koje se sumnja da se nalazi u Srbiji, pod uslovom da će, ako bude pronađeno, biti zatraženo njegovo izručenje. Objava se može raspisati i radi pronalaženja predmeta, lica ili prikupljanja podataka povezanih sa krivičnim delom.

Poternica ili objava moraju biti odmah povučene kada se pronađe traženo lice ili predmet, nastupi zastarelost krivičnog gonjenja ili izvršenja sankcije, odnosno kada prestanu drugi razlozi zbog kojih su bile potrebne.

Svaki predmet zahteva individualnu procenu razloga za raspisivanje, nadležnosti organa, procesnih odluka i načina na koji je krivični postupak pokrenut i vođen.

Ako želite da proverite da li se protiv vas vodi krivični postupak ili je pokrenuta istraga, podatke možete proveriti pred nadležnim sudom, a informacije o postojanju predmeta mogu se proveravati i kod nadležnog javnog tužilaštva.

Prvi način je da lično, sa važećim ličnim dokumentom, podnesete zahtev osnovnom ili višem sudu za izdavanje uverenja da se protiv vas ne vodi krivični postupak niti je pokrenuta istraga. Lično podnošenje zahteva je u praksi najjednostavnije, jer se izbegava dodatna dokumentacija potrebna kada zahtev podnosi drugo lice.

Drugi način je da ovlastite advokata da u vaše ime pribavi navedeno uverenje. U tom slučaju mogu biti potrebni punomoćje, overa potpisa i odgovarajuća kopija ličnog dokumenta, u zavisnosti od zahteva nadležnog suda.

Treći način je provera kod nadležnog javnog tužilaštva prema ličnim podacima, što može biti značajno kada želite da utvrdite da li postoji aktivan tužilački predmet, uključujući fazu pre formalnog pokretanja krivičnog postupka.

Ako se utvrdi da predmet postoji, za odbranu su važni njegov broj, organ koji postupa, svojstvo lica i procesna faza.

Svaki predmet zahteva individualnu procenu dostupnih evidencija, procesnog položaja lica i načina na koji je postupanje policije, javnog tužilaštva ili suda započeto.

Sud može okrivljenom u krivičnom postupku zabraniti prilazak, sastajanje ili komunikaciju sa određenim licem, kao i posećivanje određenih mesta, ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi mogao uticati na oštećenog, svedoke, saučesnike ili prikrivače, ponoviti krivično delo, dovršiti pokušano delo ili učiniti krivično delo kojim preti.

Prilikom odlučivanja značajne su konkretne činjenice i dokazi koji ukazuju na postojanje nekog od ovih rizika. Sud može uz zabranu naložiti okrivljenom i periodično javljanje policiji ili drugom zakonom određenom organu.

U toku istrage o određivanju, produženju ili ukidanju mere odlučuje sudija za prethodni postupak, po pravilu na predlog javnog tužioca. Posle podizanja optužnice odlučuje predsednik veća, a na glavnom pretresu sudsko veće. Kontrolu primene mere vrši policija.

Okrivljeni i branilac imaju pravo žalbe protiv rešenja kojim se mera određuje, produžava ili ukida. Žalba ne odlaže izvršenje rešenja. U okviru odbrane mogu se razmatrati činjenice i dokazi na kojima je sud zasnovao zaključak o postojanju opasnosti, kao i pitanje da li dalje trajanje zabrane ima opravdanje.

Mera može trajati dok za njom postoji potreba, najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja na izdržavanje krivične sankcije koja podrazumeva lišenje slobode. Sud je dužan da najmanje svaka tri meseca ispita da li je njeno dalje trajanje opravdano. Kršenje zabrane može dovesti do određivanja teže mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog.

Svaki predmet zahteva posebnu procenu procesne faze, razloga zbog kojih je mera određena, sadržine dokaza i prava okrivljenog na odbranu.

Sud može okrivljenom odrediti zabranu napuštanja mesta boravišta ili teritorije Republike Srbije ako postoje konkretne okolnosti koje ukazuju da bi mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo. Ova mera služi obezbeđenju prisustva okrivljenog i nesmetanom vođenju krivičnog postupka.

Uz zabranu sud može privremeno oduzeti putnu ispravu ili vozačku dozvolu, zabraniti posećivanje određenih mesta ili naložiti periodično javljanje nadležnom državnom organu. Mera ne može ograničiti pravo okrivljenog da živi u svom stanu i nesmetano se viđa sa porodicom, bliskim srodnicima i braniocem.

U toku istrage o meri odlučuje sudija za prethodni postupak, na predlog javnog tužioca, dok se u kasnijim fazama krivičnog postupka nadležnost menja u skladu sa ZKP. Okrivljeni i branilac mogu izjaviti žalbu protiv rešenja o određivanju, produženju ili ukidanju mere, ali žalba ne odlaže izvršenje.

Za odbranu je značajno da se ispita da li postoje konkretne činjenice koje opravdavaju opasnost od bekstva i da li se svrha postupka može postići blažom merom. Sud je dužan da svaka tri meseca proverava opravdanost daljeg trajanja zabrane, a mera se ukida kada prestanu razlozi zbog kojih je određena.

Svaki predmet zahteva posebnu procenu procesne faze, razloga navedenih u sudskom rešenju, dokaza, ličnih okolnosti okrivljenog i drugih činjenica značajnih za njegovo pravo na odbranu.

Sud može okrivljenom privremeno oduzeti vozačku dozvolu kao samostalnu meru u krivičnom postupku ako se postupak vodi zbog krivičnog dela u vezi sa čijim izvršenjem ili pripremanjem je korišćeno motorno vozilo ili zbog krivičnog dela ugrožavanja javnog saobraćaja učinjenog sa umišljajem.

Privremeno oduzimanje vozačke dozvole nije posledica svakog krivičnog postupka povezanog sa saobraćajem. Za određivanje ove mere potrebno je da budu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 201. Zakonika o krivičnom postupku, zbog čega su za odbranu značajni pravna kvalifikacija dela, način na koji je motorno vozilo povezano sa izvršenjem ili pripremanjem krivičnog dela, kao i činjenice i dokazi na kojima se zasniva odluka suda.

O određivanju, produženju i ukidanju mere odlučuje sud, uz shodnu primenu pravila ZKP koja uređuju ovu vrstu mere. Okrivljeni i branilac mogu izjaviti žalbu protiv rešenja kojim se mera određuje, produžava ili ukida, pri čemu žalba ne zadržava izvršenje rešenja. Sud je dužan da periodično ispituje da li i dalje postoje razlozi za trajanje mere.

Ako okrivljenom kasnije bude izrečena kazna oduzimanja vozačke dozvole ili mera bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom, vreme tokom kojeg mu je vozačka dozvola bila privremeno oduzeta uračunava se u trajanje izrečene kazne ili mere bezbednosti.

Svaki predmet zahteva individualnu procenu vrste krivičnog dela, činjeničnog opisa, dokaza, razloga navedenih u sudskom rešenju i procesnog položaja okrivljenog, kao i proveru da li su ispunjeni zakonski uslovi za određivanje i dalje trajanje privremenog oduzimanja vozačke dozvole.

Jemstvo je mera kojom okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor ili se već nalazi u pritvoru može biti ostavljen, odnosno pušten na slobodu, kada je pritvor određen iz razloga propisanih članom 211. stav 1. tač. 1) i 4) Zakonika o krivičnom postupku. Okrivljeni mora pred sudom obećati da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište.

Jemstvo uvek glasi na novčani iznos, čiju visinu sud određuje prema stepenu opasnosti od bekstva, ličnim i porodičnim prilikama okrivljenog i imovnom stanju lica koje jemstvo daje. Može se sastojati u polaganju novca, hartija od vrednosti, dragocenosti ili drugih vrednih pokretnih stvari, zasnivanju hipoteke na nepokretnosti ili ličnoj obavezi jednog ili više lica da plate određeni iznos ako okrivljeni prekrši dato obećanje.

Predlog za određivanje jemstva mogu podneti stranke, branilac ili lice koje daje jemstvo za okrivljenog. U toku istrage odlučuje sudija za prethodni postupak, dok u kasnijim fazama krivičnog postupka odlučuju predsednik veća ili veće. Ako jemstvo nije predložio javni tužilac, sud će u postupku za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti prethodno pribaviti mišljenje javnog tužilaštva.

Ako okrivljeni prekrši obećanje da se neće kriti ili napustiti boravište bez odobrenja suda, jemstvo se može oduzeti u korist budžeta Republike Srbije i prema njemu se određuje pritvor. Ako se uredno ne odazove pozivu bez opravdanja ili nastane drugi razlog za pritvor, jemstvo se ukida, a položene vrednosti vraćaju.

Za odbranu su posebno značajni razlozi zbog kojih je pritvor određen, konkretna opasnost od bekstva, lične i porodične veze okrivljenog, njegovo ponašanje tokom postupka i mogućnost da se prisustvo okrivljenog obezbedi jemstvom kao blažom merom. Svaki predmet zahteva individualnu procenu činjenica, dokaza i razloga navedenih u sudskoj odluci.

Zabrana napuštanja stana je mera koja se u krivičnom postupku može odrediti okrivljenom kada postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva ili drugi zakonom propisani razlozi iz člana 211. stav 1. tač. 1), 3) i 4) ZKP. Sud tada može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napušta stan u kojem boravi i odrediti dodatne uslove, uključujući zabranu korišćenja telefona i interneta ili primanja drugih lica.

O meri u toku istrage odlučuje sudija za prethodni postupak na predlog javnog tužioca, dok posle podizanja optužnice odlučuje veće. Za odbranu su posebno značajne konkretne činjenice i dokazi na kojima sud zasniva zaključak da postoji opasnost od bekstva, ponavljanja krivičnog dela ili drugi zakonski razlog, kao i pitanje da li je dalje trajanje mere opravdano.

Okrivljeni može bez prethodnog odobrenja napustiti stan samo u zakonom određenim hitnim situacijama, kao što su neophodna medicinska intervencija ili sprečavanje ozbiljne opasnosti po život, zdravlje ili imovinu većeg obima, uz obavezu da bez odlaganja obavesti nadležnog poverenika.

Okrivljeni i branilac imaju pravo žalbe protiv rešenja o određivanju, produženju ili ukidanju mere, ali žalba ne odlaže izvršenje. Kršenje zabrane može dovesti do određivanja pritvora. Sud je dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje zabrane napuštanja stana opravdano.

Svaki predmet zahteva individualnu procenu razloga za određivanje mere, sadržine dokaza, procesnog položaja okrivljenog i mogućnosti da se svrha krivičnog postupka ostvari uz najmanje neophodno ograničenje njegovih prava.

Pritvor se može odrediti samo ako postoji osnovana sumnja da je okrivljeni učinio krivično delo i ako postoji najmanje jedan od zakonom propisanih razloga za pritvor. Zakonik o krivičnom postupku predviđa opasnost od bekstva, opasnost od uticaja na dokaze ili učesnike u postupku, opasnost od ponavljanja krivičnog dela i, pod posebnim uslovima, uznemirenje javnosti.

Pritvor predstavlja najtežu meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka, pa se može odrediti samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom, blažom merom. Sud, javno tužilaštvo i drugi organi dužni su da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme, a pritvor se mora ukinuti čim prestanu razlozi zbog kojih je određen.

Okrivljeni koji je pritvoren mora imati branioca. Za odbranu je zato značajno da se, pored postojanja osnovane sumnje, posebno ispita postojanje konkretnog pritvorskog razloga i mogućnost primene blaže mere.

Pritvor zbog opasnosti od bekstva može se odrediti ako se okrivljeni krije, ako se njegova istovetnost ne može utvrditi, ako kao optuženi očigledno izbegava dolazak na glavni pretres ili postoje druge okolnosti koje ukazuju da bi mogao pobeći.

Sud prilikom odlučivanja treba da oceni konkretne okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva. Za odbranu mogu biti značajne činjenice koje se odnose na prebivalište i boravište okrivljenog, njegove porodične, poslovne i druge veze, dosadašnje odazivanje pozivima policije, javnog tužilaštva i suda, kao i druge okolnosti koje mogu biti relevantne za procenu da li opasnost od bekstva zaista postoji.

Ako je pritvor određen samo zato što se ne može utvrditi istovetnost lica, može trajati dok se identitet ne utvrdi. Ako je određen samo zato što optuženi očigledno izbegava dolazak na glavni pretres, može trajati do objavljivanja presude. U svakom slučaju treba razmotriti da li se prisustvo okrivljenog može obezbediti blažom merom.

Sud može odrediti pritvor ako postoje okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela, ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati krivični postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače.

Za određivanje pritvora po ovom osnovu značajno je postojanje okolnosti koje konkretno ukazuju na mogućnost ometanja dokazivanja. U okviru odbrane mogu se analizirati dokazi koje javno tužilaštvo tek treba da prikupi, lica koja treba ispitati i činjenice na kojima je sud zasnovao zaključak da postoji opasnost od uticaja na postupak.

Ovaj pritvorski osnov je neposredno vezan za dokazivanje. Kada se obezbede dokazi zbog kojih je pritvor određen, ZKP propisuje da se pritvor po tom osnovu ukida. Zato se tokom postupka mora ponovo procenjivati da li razlog za dalje lišenje slobode još postoji.

Pritvor se može odrediti ako osobite okolnosti ukazuju da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.

Za ovaj pritvorski osnov nije dovoljno samo navesti zakonsku formulaciju. U konkretnom predmetu sud treba da utvrdi okolnosti na osnovu kojih zaključuje da postoji stvarna opasnost od ponavljanja, dovršavanja ili izvršenja krivičnog dela u kratkom vremenskom periodu.

Sa stanovišta odbrane značajno je ispitati na kojim činjenicama i dokazima se takav zaključak zasniva, da li te okolnosti i dalje postoje i da li se svrha pritvora može ostvariti blažom merom. Procena se vrši prema okolnostima konkretnog okrivljenog i konkretnog krivičnog postupka.

Uznemirenje javnosti može predstavljati osnov za pritvor samo pod posebnim zakonskim uslovima. Potrebno je da se okrivljenom stavlja na teret krivično delo za koje je propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno preko pet godina ako je reč o krivičnom delu sa elementima nasilja, ili da mu je prvostepenom presudom izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna.

Pored toga, način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela moraju dovesti do takvog uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Sama činjenica da je određeni događaj izazvao pažnju ili negativne reakcije javnosti zato nije sama po sebi dovoljna za određivanje pritvora po ovom osnovu.

Za odbranu je značajna analiza oba elementa: zakonskog praga koji se odnosi na krivično delo ili izrečenu kaznu i konkretnih razloga zbog kojih bi postojeće uznemirenje javnosti moglo ugroziti nesmetano i pravično vođenje postupka.

O određivanju pritvora odlučuje isključivo sud. Pre potvrđivanja optužnice sud o pritvoru odlučuje na predlog javnog tužioca, dok nakon potvrđivanja optužnice može odlučivati i po službenoj dužnosti.

Pre donošenja odluke sud je dužan da sasluša okrivljenog o razlozima zbog kojih se predlaže određivanje pritvora. Okrivljeni tada ima mogućnost da se izjasni o okolnostima na kojima javno tužilaštvo zasniva predlog za pritvor i da iznese činjenice značajne za odbranu i procenu da li postoje zakonski razlozi za lišenje slobode. Saslušanju mogu prisustvovati javni tužilac i branilac, a sud je dužan da ih na pogodan način obavesti o vremenu i mestu saslušanja. Ako su uredno obavešteni, saslušanje se može održati i u njihovom odsustvu.

Izuzetno, sud može odrediti pritvor i bez prethodnog saslušanja okrivljenog ako postoje zakonom propisane okolnosti zbog kojih njegovo prisustvo nije moguće obezbediti ili postoji opasnost od odlaganja. U tom slučaju sud mora okrivljenog saslušati najkasnije u roku od 48 časova od hapšenja i nakon saslušanja ponovo odlučiti da li će rešenje o pritvoru ostaviti na snazi ili će pritvor ukinuti.

Okrivljeni ima pravo na branioca, a kada je zadržan ili pritvoren odbrana je obavezna. Za odbranu je posebno značajno da se pre odluke o pritvoru ispita postojanje osnovane sumnje, konkretan pritvorski razlog, činjenice i dokazi na kojima se taj razlog zasniva, kao i da li se ista svrha može ostvariti blažom merom od pritvora.

U redovnom krivičnom postupku trajanje pritvora zavisi od faze postupka. Tokom istrage okrivljeni se na osnovu rešenja sudije za prethodni postupak može zadržati u pritvoru najduže tri meseca od dana lišenja slobode. Sudija za prethodni postupak dužan je da po isteku svakih 30 dana, i bez predloga stranaka ili branioca, ispita da li razlozi za pritvor i dalje postoje i odluči o njegovom produženju ili ukidanju.

Veće neposredno višeg suda može, na obrazloženi predlog javnog tužioca i iz važnih razloga, produžiti pritvor u istrazi za još najviše tri meseca. Ako do isteka ovih rokova, odnosno najduže šest meseci od lišenja slobode, optužnica ne bude podignuta, okrivljeni mora biti pušten na slobodu.

Nakon predaje optužnice sudu ne postoji unapred određen maksimalni rok izražen brojem meseci. Sud je dužan da do potvrđivanja optužnice ispituje postojanje razloga za pritvor svakih 30 dana, a nakon potvrđivanja optužnice do donošenja prvostepene presude svakih 60 dana. Pritvor se može produžavati samo dok za njega postoje zakonski razlozi.

Pritvor nakon podizanja optužnice može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, ali najduže do isteka vremena trajanja sankcije izrečene prvostepenom presudom. Za odbranu je tokom celog postupka značajno da se proverava da li konkretan pritvorski razlog i dalje postoji i da li se ista svrha može ostvariti blažom merom.

U skraćenom krivičnom postupku važe posebna pravila o trajanju pritvora. Pre podnošenja optužnog predloga pritvor može trajati samo onoliko koliko je potrebno da se sprovedu dokazne radnje, a najduže 30 dana.

Ako se postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, pritvor se može, na obrazloženi predlog javnog tužioca, produžiti za još najviše 30 dana radi prikupljanja dokaza koji iz opravdanih razloga nisu mogli biti prikupljeni u prvobitnom roku. To znači da pritvor pre podnošenja optužnog predloga u ovoj situaciji može trajati najviše 60 dana.

Od podnošenja optužnog predloga do izricanja prvostepene presude na pritvor se shodno primenjuju pravila koja važe za pritvor nakon podizanja optužnice u redovnom postupku, ali uz važnu razliku: sud je u skraćenom postupku dužan da svakih 30 dana ispita da li i dalje postoje razlozi za pritvor.

Posle izricanja presude na odlučivanje o pritvoru shodno se primenjuju posebna pravila ZKP o pritvoru nakon presude. Pritvor ni u skraćenom postupku ne može trajati automatski samo zato što je jednom određen, već njegovo dalje trajanje mora imati zakonski osnov i biti predmet periodične sudske kontrole.

Pritvor se mora ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je određen. Zakonik o krivičnom postupku propisuje da se pritvor može primeniti samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom i da njegovo trajanje mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme. Zato postojanje razloga za pritvor mora biti opravdano tokom celog krivičnog postupka, a ne samo u trenutku kada je pritvor prvi put određen.

Treba razlikovati ukidanje pritvora od njegove zamene blažom merom. Pritvor se ukida kada prestane zakonski razlog zbog kojeg je određen. Ako potreba za obezbeđenjem prisustva okrivljenog ili nesmetanim vođenjem postupka i dalje postoji, ali se ista svrha može postići blažim ograničenjem, pritvor se može zameniti drugom merom predviđenom ZKP. Među tim merama su zabrana prilaženja, sastajanja ili komunikacije sa određenim licem, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo i zabrana napuštanja stana, ali se svaka od njih može odrediti samo kada su ispunjeni posebni zakonski uslovi za konkretnu meru. ZKP izričito nalaže da se teža mera ne primenjuje kada se ista svrha može postići blažom.

Postoje i situacije u kojima sam zakon posebno nalaže ukidanje pritvora. Ako je pritvor određen zbog opasnosti od uništavanja, skrivanja, menjanja ili falsifikovanja dokaza, odnosno uticaja na svedoke, saučesnike ili prikrivače, pritvor po tom osnovu mora biti ukinut čim se obezbede dokazi zbog kojih je određen.

U istrazi pritvor može ukinuti sudija za prethodni postupak ili vanpretresno veće, a odluka o produženju ili ukidanju može biti doneta po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca. Sudija za prethodni postupak je, pored toga, dužan da po isteku svakih 30 dana ispita da li razlozi za pritvor još postoje. Nakon predaje optužnice sudu, o određivanju, produženju i ukidanju pritvora odlučuje veće, takođe po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca.
Za odbranu je zato značajno da se kod svakog odlučivanja o daljem trajanju pritvora ispita da li i dalje postoje konkretne činjenice koje opravdavaju pritvorski razlog iz člana 211. ZKP i, čak i kada taj razlog nije potpuno prestao, da li se svrha postupka može ostvariti blažom merom. Ranije određivanje pritvora samo po sebi nije dovoljan razlog za njegovo dalje trajanje.